Gradkse uprave

Leskovac ima čak 1.920 zaposlenih, što u gradskoj upravi, što u javnim preduzećima, pa je ušao u pilot-projekat za smanjenje preglomazne, a veoma neefikasne administracije.
Zaposleni u leskovačkim gradskim upravama moći će do kraja nedelje da se izjasne da li žele dobrovoljno da raskinu radni odnos uz odgovarajuću socijalnu nadoknadu. Gradonačelnik Slobodan Kocić zvanično je juče zatražio od svih načelnika uprava i gradskih javnih preduzeća da mu do petka dostave spiskove sa imenima onih koji žele dobrovoljno da napuste radno mesto.
Leskovac sa čak 1.920 zaposlenih u gradskoj upravi i javnim preduzećima ima najbrojniju administraciju u Srbiji i zato je ušao u pilot-projekat smanjenja broja zaposlenih, koji će finansirati država. Ponuda da svako ko odluči dobrovoljno da ode dobije jednokratnu naknadu od 550.000 dinara i još dodatno 15.000 dinara po godini radnog staža, prema istraživanju Pressa, ne deluje previše primamljivo za većinu službenika i pomoćnog osoblja. Iako su zaposleni svesni da je trenutna administracija tri do četiri puta veća u odnosu na realne potrebe, ipak ne žele da dobrovoljno napuste radno mesto.
- Neću da idem dobrovoljno jer, ako me i proglase viškom, ja ću te pare da dobijem kao da sam otišao dobrovoljno, pa zato ću da radim i ćutim dok može, a kada narede, onda zbogom - kaže inspektor u gradskoj upravi koji ima 25 godina radnog staža.
- Službenici se ne predaju -
Slično komentarišu i ostale njegove kolege i koleginice.
- Svi smo mi ovde zaposleni po partijskim linijama i sad očekujemo da nas partije i zaštite. To nije ništa čudno jer u ovom gradu u kojem nema industrije posao ste jedino mogli da pronađete u opštini. Ako već moraju da otpuštaju, neka to urade prvo sa onima koji imaju više od 20 godina radnog staža, a nas mlađe neka ostave - komentariše grupa zaposlenih u zgradi poznatoj kao „Osmospratnica", u kojoj su smeštene gradske uprave.
Leskovčani koji pripadaju grupi najsiromašnijih građana Srbije ocenjuju da administracija nije samo preglomazna, već i neefikasna.
- Pet godina imam izvršno rešenje da se komšiji sruši bespravno podignut temelj pomoćne zgrade. Pet godina idem od vrata do vrata u sve moguće inspekcije i svi me šalju kod nekog drugog, jer jedan mesec mi je predmet kod jednog inspektora, pa je on otišao na drugu dužnost, a onaj koji ga menja nije upoznat s mojim slučajem, i sve tako ukrug - žali se Vukadin Mitrović.
Slično iskustvo ima i vlasnik samostalne trgovinske radnje, koji kaže:
- Ne daj bože da vam treba neki dokument, jer, kada dođete u „Osmospratnicu", prvo ima da poludite kada vidite koliko ljudi tu ima, a niko nije nadležan za ono što vama treba. I onda idete od jednog do drugog, sve dok ne pronađete nekog poznatog da vam završi posao.
- Sve stranke zapošljavale -
Prema statističkim podacima, najveći broj službenika u Leskovcu zaposlen je u periodu od 2003. do 2006, kada su na vlasti bili radikali, „narodnjaci" i socijalisti. Takođe, pre samo mesec dana, kada je najavljeno da će doći do promene lokalne vladajuće koalicije, za nekoliko dana je zaposleno oko 100 ljudi.
- Jeste da je administracija preglomazna i jeste da smo zapošljavali i mi i naši koalicioni partneri, ali su zapošljavali i ostali - tvrdi bivši gradonačelnik Goran Cvetanović iz Srpske radikalne stranke.
Od 2000. godine na vlasti u Leskovcu bile su četiri različite koalicije, a dva puta su uvođene i privremene mere zbog nefunkcionisanja lokalne skupštine. Svaka koalicija po partijskoj liniji zapošljavala je nove ljude, pa je za samo osam godina broj službenika od 380 povećan na 900.
D. Bakic

Racionalizacija, nego šta!
Ode nam grad u ambis, toliko dubok da se dno ne vidi. Možda su ovi grčeviti napori aktuelne vlasti poslednaj prilika da se sklonimo sa ivice.
Ali kako smo, dragi moji sugrađani, došli dotle da je jedan deo opštinskih činovnika počeo da na posao dolazi ranije kako bi zauzeo stolicu, kao u nekoj dečijoj igri, s tom razlikom što u njoj najsporiji ispadaju iz igre, a u našem slučaju, oni ne moraju da sede, jer nemaju šta ni da rade.
Pre par godina, tražeći u čuvenoj „osmospratnici“ jednog od načelnika, ušla sam u kancelariju sa pet radnih stolova. Prisutno je bilo samo dvoje službenika, od kojih je jedan, zavaljen spavao i to tako duboko da se njegovo hrkanje čulo duž čitavog hodnika. Tako je svakog dana, potvrdila je koleginica, nemarno sležući ramenima.
Posle sam se često pitala ko je tog „radišu“ zaposlio i ni krivom ni dužnom mu tutnuo svakog meseca po nekoliko desetina hiljada dinara u ruke. Kako nisam politički opredeljena, niti, ne daj Bože, ostrašćena, ne mogu bez argumenata da optužujem suuprotstavljenu političku opciju. To je jedan razlog. Drugi je jednako ubedljiv. Zapošljavali su svi redom. Čim bi osetili da im se „drma“ vlast, počelo bi besomučno uglavljivanje svojih članova, rođaka, glasača i onih koji to treba da budu.
Dešavalo se da dnevno bude primljeno i 40 ljudi, najčešće bez sistematizacije, odgovarajuće kvalifikacije, radnog iskustva i provere radne sposobnosti. Par dana novoizabrana lokalna vlast razvlačila bi po medijima detalje o prekomernim zapošljavanjima u opštinskoj upravi, a potom bi i to utihnulo. Zašto? Zbog toga što bi i ona, jedva dočekavši da postavi načelnike i direktore, požurila da udomi svoje.
I tako u nedogled. Nagomilalo se radne snage za dve dobre manje fabrike. Čak su opštinski činovnici dobili i predsednika sindikata sa plaćenom funkcijom, kako se to svojevremeno radilo samo u najvećim i najbogatijim preduzećima.
Rekoh, dakle, dobro je to sa racionalizacijom. Ne valja što će među onima koji treba da odu biti i starih dobrih radnika, koji su naučili da svoju platu zarade, jer se program za rešavanje viška zaposlenih u dobroj meri odnosi baš na njih. Kolateralna šteta.
Šteta svakako, jer će radna mesta sačuvati upravo oni sakupljani, dovođeni i zapošljavani s’ koca i s’ konopca. Ostaće i oni iz poslednej ture, kojih je, kažu, osamdesetak.
Pisak parne lokomotive poslednjeg voza čuje se izdaleka. Na stanici krkljanac. Neki će uspeti da uđu, nekima će kondukter pružiti ruku. Mnogi će ispasti jer se nisu dobro držali. Oni koji ostanu, zauzeće svoja mesta i prepustiti se čarima putovanja.
Mašinovođa kaže da neće stati ni na jednoj narednoj stanici, jer je voz pun. Baš da vidimo!
Č.G.