OSMI DAN...

Moral je skup nepisanih pravila i običaja koji utvrdjuju medjuljudske odnose i prosudjuju šta je dobro, a šta zlo. Moral je nešto objektivno kao oblik društvene svesti, sistem običaja, navika, normi. On je relativan, nije isti u svim društvenim grupama i istorijskim periodima.
U Srbiji je nastupilo vreme snažnog potkopavanja moralnih vrednosti u politici. U to nas uveravaju stranačke koalicije pre i posle izbora. Najvećem broju stranaka je najvažniji cilj da se domognu ustanova vlasti. Pre izbora govore jedno, posle izbora postupaju drugačije. Pre stupanja u koaliciju brane svoje političko dostojanstvo, a posle ga bacaju pod noge. Uoči izbora demonstriraju politički integritet prema prošlosti, posle ga zaboravljaju. Za njih je moral teret i treba ga se osloboditi.
I da je urušavanje morala ostalo samo u granicama politike ostali bismo srećni. Medjutim, rušilački talas je zahvatio sve ljude. Iz dana u dan tonemo ka dnu. Pre otprilike deset godina pričao je jedan mudri čovek da će u Srbiju bolje vreme doći onda kada dotaknemo dno. Od 5. oktobra tonemo, ali dna nigde. I ono pre toga je bilo dno. Mislio sam da ćemo brzo doći do tog dna s obzirom na startnu poziciju. Ali uzaludno je bilo moje nadanje. Taman pomislim da smo najzad došli do dna, pojavi se neko ko će mi reći da do dna ima još puno. Nikako da oslonimo noge i da se odbacimo uvis u progres.
Socijalisti su pričali da nikad neće izručivati nijednog gradjanina Hagu jer im je Hag ubio Miloševića. A onda ministar iz redova socijalista početak svog mandata obeleži izručenjima. Počela je borba protiv raznoraznih mafija, protiv korupcije, kriminala. Menjali su se zakoni koji bi trebali da štite gradjane. I namirisali smo dno. A onda, Srbija plaća odštetu za kriminalce koji se u njoj kriju. Osudjuju momka na deset godina zbog nereda na utakmici. Ima još do dna. Policajci koji su bili na Kosovu se hapse za zločine. A hapse ih isti oni koji su im govorili šta da rade. Ali ni tu nije dno. Godinu dana se priprema zakon o bezbednosti u saobraćaju, pominju se nove kaznene mere. Ako će za prolazak na crveno kazna da bude metak u glavu, verovatno će za izlizane gume da nas j... u d.... I ako tu nije dno, onda dna i nema.
Jedan je čovek uspeo da od demokratski usmerene države napravi džamahiriju. Parlament, vlada i sve ostale institucije funkcionišu po principima džamahirije. Ukoliko predsednik propusti da reaguje na loše predloge, tu je crkva da spreči bogohuljenje. E tu se već i ne vidi dno. Budemo li zakone uskladjivali po tim principima vrlo brzo će doći dan kada ćemo morati da za prekršaje izvršavamo samoubistva, kako se u cilju štednje ne bi angažovali izvršioci, jer će to doneti uštede državi. Mediji, štampani i elektronski će biti ukinuti i nastaće jedno jedino glasilo „Glas predsednika“, u kome će jedan deo biti namenjen vladikama. Jedan moj prijatelj je već napisao i Ustav za jednog čoveka. Bojim se da odredbe tog ustava ne budu ono dno ka kojem težimo.
I ako sve ovo nikoga ne tera na urlik, na panični vrisak, onda nam je stvarno mesto na dnu. Na blatnjavom dnu sa koga ne možemo da se odbacimo.
M. Aranđelović

Kažu zvaničnici iz vlade da će vrlo lako naplatiti isplaćeni novac tako što će oduzeti od kriminalaca. Slušajući ove dušebrižnike i vrhunske licemere meni ne preostaje ništa drugo nego da se javno izvinim što sam sumnjao u poštenje Miladina Kovačevića izjednačavajući ga sa kriminalcima. Što sam sumnjao u njegove dobre namere da se po kafanama bavi maksiofacijalnom hirurgijom i da na pošten način zaradjuje operišući golim rukama male i krhke Amerikančiće. Moram se izviniti i konzulu i vicekonzulu što sam sumnjao u njihovu vernost prema državi Srbiji. Ljudi su dokazali da im je svaki Srbin vredniji od njihove egzistencije, od njihovih žena i dece. Izvinjavam se i ministru Vuku Jeremiću što nisam ni jednog trenutka sumnjao da će podneti ostavku. I na kraju se izvinjavam predsedniku Tadiću što me pisanje nezavisne štampe navelo da pomislim da će zbog tričavih milion dolara otstupiti od svog puta ka stvaranju jednopartijske, korumpirane i kriminogene države i da će nas, ne daj bože, povesti u Evropu. Iskreno sam se najviše bojao da će Jeremić podneti ostavku i ostaviti sve nas Srbe da se ovako neuki i nesposobni borimo protiv svetskih krokodila u očuvanju Kosova u sastavu Srbije.
Ali izgleda da smo samo mi Leskovčani osetili blagodeti koja je plaćena sa tričavih 900.000 dolara. Prvima nam je u Srbiji američki ambasador otvorio kancelariju za poslanike. Sada će najzad leskovačka poslanička bratija imati prostor u kome će moći da se sastaju i kroje nam sudbinu. Ali i da primaju gradjane koji će im iznositi svoje probleme. Blago nama od sad pa do veka.
Polovina radno sposobnog stanovništva u Leskovcu ne radi. Ne zato što ne zna, već što nema gde. Novi gradonačelnik je objavio podatak da je na opštinskom budžetu 1.920 ljudi od kojih 90 procenata prima plate za nerad. Tričavih 900.000 dolara mesečno. Krenuće kaže u racionalizaciju, dobrovoljnu. Verovatno se već polako formiraju spiskovi dobrovoljaca. Ovo je 2009. nije 1999. godina. Ovim dobrovoljcima gradonačelnik lično garantuje da će im otpremnine biti isplaćene. Onima niko nije garantovao ratne dnevnice pa ih zbog toga i ne mogu naplatiti. Posle prvog talasa racionalizacije, a sve u skladu sa jasno definisanim merama vlade Srbije za suzbijanje efekata svetske ekonomske krize (al je ovo zvučno) pojaviće se zlobnici kojima će sve ove mere smetati. Ali mi ostali smo sigurni da su ovo najbolje mere za sve nas. Pa šta ako je tamo neki otac u Milanovu ubio sina. Kao da se to ne dogadja u Evropi i Americi. Pa šta ako radnici „Leskodrva“ traže milione. Kao da u Americi upošljenici Dženeral motorsa ne traže pare. Pa šta ako rezervisti tuže državu. Kao da u Engleskoj ljudi ne tuže državu. Pa šta ako su kod nas pederi normalni. Kao da su u Nemačkoj nenormalni.
Kad čovek bolje pogleda, kod nas u Leskovcu, u Srbiji je sve normalno. Samo mi se čini da je Manter mogao da preseče vrpcu u srpskom parlamentu. Izgleda da jedino tamo poslanici ne znaju gde ko sedi.
M. Aranđelović